Od
momenta kada sam ugledala one dve crtice na testu pa do samog porođaja,
mogu da kažem da sam imala divnu trudnoću. Svi su jedva čekali da se
beba rodi, nagađali da li ce biti dečak ili devojčica, kako će se zvati,
šta treba kupiti pre nego što se rodi... samo se meni nije žurilo.
Meseci su polako prolazili, stomačić se zaokruživao, to malo biće je
raslo u meni, pospano i bezbrižno... Lagano se ljuljuškalo u mojoj
materici, pokretom mi dajući do znanja da je tu i da je sve u redu. A ja
sam ga mazila, pevušila mu, hranila ga, pojila, grejala, štitila... ja
sam bila ceo njegov svet i on je postao moj...
Možda
će nekome zvučati ludo, ali kada se rodio, kada su ga prvi put na 5
minuta odneli od mene, u isto vreme presrećna i uplašena, osetila sam da
mi nešto nedostaje, da su mi oteli nešto moje. To je bio prvi put da se
razdvajamo. Onda su mi ga doneli i stavili na grudi. Dojenje je za mene
bila jedina opcija, majčino mleko je najbolja hrana za bebu i svaka
majka mora da doji svoje čedo. Priroda je to tako uredila i ako mogu svi
zašto ne bih mogla i ja? Mesecima sam se plašila porođaja, a o dojenju
jednostavno nisam razmišljala... kada je gladan staviću ga na siku, ne
može biti teže od toga...
U
bolnici sam pokušavala, nije išlo, moj malac je bio pospan, nije vukao,
a ja sam bila preumorna. Žena sa kojom sam delila sobu je jezivo
hrkala, a sa njom je u duetu hrkao i njen muž, jer su ovde gde ja živim
posete neograničene. Onda je nagrnula familija, njena pa moja, odnosno
moga muža, pa drugovi, pa kolege sa posla... oni koji se nisu
pojavili zvali su telefonom i do neba se izvinjavali sto ne mogu da
dođu... A ja sam samo želela malo tišine, da zagrlim svoju bebu, da ga
gledam, nisam mogla da ga se nagledam! Jako sam želela da ga dojim, iako
nije vukao bila sam spremna da pokušavam, da ne odustanem. Sestre su mi
rekle da nemam mleka, pedijatri mi preporučili koje AD mleko da kupim,
jer beba zaboga mora da jede.
Došli
smo kući, kupili smo AD mleko. Pokušavala sam da ga stavim na siku,
nije vukao, samo je spavao. Izdajala sam se po malo i davala mu to na
špric. Četvrtog - petog dana mleko je krenulo, ali L. nije hteo da siki.
Držala sam ga dojci noć i dan, samo je spavao... To me je jako
plašilo. Vodili smo ga u hitnu, rekli su da je sve u redu, da je umoran,
da mu dam na flašicu i obavezno AD, jer je ono jače. Nisam mogla da
znam koliko on uopšte posisa, ali mi se činilo da gubi na težini. Sa
osam dana smo primljeni u bolnicu. Moje dete je teško disalo i bilo je
plavo u licu. Imao je 200g manje nego pri izlasku iz bolnice. Osećaj
krivice je bio strašan, zašto sam toliko insistirala? Zašto nisam uvela
flašicu? Šta ako mu se desi nešto strašno? Imao je bronhiolitis. Sada je
bilo jasno zašto je toliko spavao, zašto nisam uspevala da ga probudim,
zašto nije imao snage da vuče...
U
bolnici sam upoznala divne sestrice koje su mi pokazale kako da se
pravilno izdajam, dale su mi pumpicu na korišćenje i ja sam se izdajala
na 2 sata po 20tak minuta. L. su hranili u početku na sondu, pokušali su
da mu daju na flašicu ali on ni za nju nije imao snage. Posle nekih
nedelju dana je prihvatio flašicu i ja sam bila presrećna. Više mi nije
bilo bitno da li ću ga dojiti ili ne, važno je bilo samo da jede, šta
god, moje ili AD, samo da konačno dobije koji gram. Iz bolnice smo
izašli posle 15ak dana, ja sam sada imala skoro dovoljno mleka da
podmirim njegove potrebe, ali on nije sikio već ga je pio na flašicu.
Mislila sam da ću ga kada dođemo kući lako vratiti na dojku.
U
bolnici nas je dočekao još jedan šok. Dijagnostikovana mu
je kongenitalna katarakta, čekale su ga dve operacije, sa 6 i 8 nedelja.
Kontrola
kod babice 5 nedelja posle porođaja. Saopštava mi da nemam dovoljno
mleka, da su mi grudi male, bradavice uvučene, da verovatno nemam
dovoljno prolaktina, da nikada neću moći da dojim. Dodaje da zbog toga
nisam ništa lošija majka od onih koje doje i da AD mleku ama bas ništa
ne fali. Govorim joj kako ja svoje dete hranim mojim mlekom ali
izdojenim, kako imamo samo jedan obrok AD uveče, a ona mi odgovara kako
bebi treba "majka a ne krava muzara". Okrećem se i izlazim bez
"doviđenja i prijatno". Na putu do kuće plačem, suze same liju. Osećam
se kao najgora majka na svetu, da li je moguće da me niko ne razume?!
Sutradan odlazim kod ginekologa, želim da me neko posavetuje kako da
pumpicom podstaknem laktaciju pošto beba ne vuče. Doktorka mi
predlaže tablete za zaustavljanje mleka i saopštava mi da sam u teškoj
post-porođajnoj depresiji čim toliko insistiram da dojim. Jer da nije
tako opustila bih se i uživala u bebi. Kaže mi da moram da izbacim
pumpicu, da se odmaram što više ako hoću da se oporavim. Otpisala sam i
ginekologa. Odlazim kod pedijatrice koja vodi L. Molim je za pomoć,
užasno želim da izbacim i to malo dohrane ali mi ne ide. Daje mi uzorak
sa nekim AD mlekom ubeđujući me da je odlično. I nju otpisujem, nalazim
pro-dojeću pedijatricu koja me podržava u relaktaciji, preporučuje mi
jedan preparat, navodno za podsticanje proizvodnje mleka i što je
najvažnije govori mi da sam ja jedna divna mama i da radim pravu stvar.
Što se porodice tiče, svi su poverovali u onu pricu o PP depresiji,
sklanjali se od mene, nabacivši mi s vremena na vreme da dete mora da
jede, da ja nemam mleka i da se pod hitno sredim i pomirim sa tim.
Jednom prilikom sam čula kako pricaju da se L. zbog mene razboleo, jer
je moje mleko nekvalitetno, pa je dete gladno. Napravila sam takav
skandal da se zgrada tresla, od tada me niko više nije dirao. Možda sam
ja u to vreme i delovala malo ćaknuto, 24h priključena na pumpicu,
nervozna, umorna, zabrinuta... stalno sam mislila o operacijama koje
slede, jednostavno nisam želela da slusam savete i pridike.
Odlazimo
u bolnicu, prolaze i te dve operacije. Strašno je ispratiti novorođeno
dete u operacionu salu ali ja tada nisam ni slutila koliko nas velika
borba tek čeka... Samo sam znala da radim pravu stvar. Odustala sam od
dojenja. L. nije smeo da se napreže i da plače dugo. Već je bio navikao
na flašicu i rešila sam da ne insistiram. Izmlazala sam se danju na 2h,
nocu na svaka 3h. Kada god bi beban zaspao panično sam hvatala pumpicu,
spavala sam po 3 do 4h dnevno, ali je mleka bilo sve više. Kada je
napunio dva meseca potpuno smo izbacili dohranu. Još u par navrata sam
pokušavala da ga vratim na siku, ali nije uspelo. Pokušali smo i sa SNS
sistemom za relaktaciju, ni sa njim nije išlo. Bilo je dana kada je lepo
sikio, 2-3 epizode od po par dana, a onda bi se nešto desilo, otišli bi
smo u bolnicu i on bi krenuo da bojkotuje siku i da plače sve dok mu ne
dam flašicu. Kasnije sam saznala da se to zove štrajk. Popustala sam,
ipak su njegove okice sada bile najvažnije. Ali tih par dana, tih
nekoliko sati koliko sam uspela da ga dojim, slobodno mogu da kažem da
su najsrećniji i najspokojniji trenuci u mom životu. Mama i beba mogu da
budu toliko bliski samo dva puta u životu... u trudnoći i za vreme
dojenja. Imala sam moju bebu kraj sebe, kao što sam nekada osećala
njegove pokrete u stomaku, sada sam osećala tu malenu toplu ručicu kako
pridržava siku ,dok me gleda onako zaneseno i blentavo...
A
onda je beban prestao da gleda. Redovna kontrola, saopštavaju mi da se
postoperativni tok iskomplikovao i da je moje dete slepo. Provodimo 4
nedelje na listi čekanja za operaciju koja bi mogla da mu spase vid,
odbijaju nas u jednoj, pa u drugoj bolnici... jedno veče ga u ćebencetu
odnosimo u bolnicu, jedno okce je nekontrolisano raslo u toku popodneva,
akutni glaukom, hitna operacija, završavaju oko ponoći... Provodimo 3
nedelje u bolnici, za te tri nedelje operisali su ga jos dva puta. A ja
sam nastavila da se izmlazam, stres je činio svoje, bilo je momenata
kada ni kap nisam mogla da iscedim. A onda bih pogledala moju malu
hrabru bebu, uzela ga u naručje, privila uz sebe... i mleko bi krenulo.
Zanimljivo je to, da kada god bi on bio u velikoj opasnosti ja sam imala
naviranje mleka. Kada god smo se pripremali za operaciju, dok je plakao
od gladi, mleko je nekontrolisano teklo. Moj dečak je bio gladan, nije
smeo da jede, a ja sam imala tako veliku potrebu da ga nahranim!!! Za
vreme svake operacije sam se izmlazala, nisam mogla da sedim skrštenih
ruku i čekam. Ovako sam činila nešto za njega, spremala mu mlekce, koje
bi on kasnije, onako gladan slatko popio. Ubrzo smo postali povlašćena
mama i beba u bolnici. Sestrice su mi noću donosile mleko,
jogurt, voće, ujutru kafu, govorile su da tako nesto nikada nisu videli,
da sam ja jedna neverovatna mama. Ta podrska mi je mnogo znacila.
Zatim
je krenula terapija kortikoidima, jako visoke doze za jednu tako malu
bebu. Pokušaj da se izbegnu dalje komplikacije... Bilo je
kontraproiduktivno, komplikacija je bilo i više nego što smo mogli da
zamislimo. L. je operisan jos četiri puta. Lekovi su prouzrokovali
Kušingov sindrom: beban je bio jako otečen u licu i zglobovima, pojavile
su se dlačice po telu, jako povišen krvni pritisak... i bio je stalno
gladan. Ja sam pojačala izmlazanje i uspevala da ga pratim. Bilo je dana
kada je pio i po 1200ml mleka dnevno i nije bilo nimalo lako izdojiti
tu količinu. Kada je terapija kortikoidima obustavljena nadbubrežna
žlezda je prestala da funkcioniše, kortizol je pao faktički na nulu, ali
mi to tada nismo znali. Ja sam sumnjala, ali nisam imala nikakve dokaze
za to. L. je preko noći prestao da jede! Odbijao je mleko, kada smo sa 6
meseci pokušali da uvedemo čvrstu hranu, ni nju nije hteo. Kada bih mu
približila flašicu vrištao je i zacenjivao se. Par puta smo ga vodili u
bolnicu zbog dehidracije, bio je u stanju da po 24h ništa ne pojede i ne
popije. Davala sam mu na silu, na špric, po malo, samo da ne dehidrira.
Gasio se polako, izgledao je umorno, smejao se i gugutao, ali je bio
previše mirna beba. Počela sam da ga hranim dok spava, tako sam uspevala
da mu dam po malo mleka - noseći ga u jednoj ruci i pevušeći mu... I
tako smo mesecima funkcionisali, ne znajući šta se sa njim zapravo
dešava. Zglob leve ruke mi se potpuno izdeformisao od nošenja i
ljuljanja ali sam tako uspevala da ga nateram da barem nešto pojede.
Opet su se pojavile sve one dobre duše sa početka priče da me posavetuju
i kažu kako je do mleka, kako je previse slabo i kako mleko posle 6
meseci gubi na gustini i ukusu!?!? Ovaj put se nisam uzbuđivala, samo
sam se smeškala, klimala glavom i ignorisala. Znala sam da radim pravu
stvar, znala sam da je moja beba jako bolesna i da je moje mleko
najbolji lek koje mogu da joj ponudim.
Pre 3
nedelje smo bili kod endokrinologa, konačno je potvrđen Adisonov
sindrom i da L. zbog toga odbija hranu. Rekli su mi nešto strasno: da ne
znaju kako je preživeo zadnje 3 operacije... da ne znaju kako je tako
zdrav... da ne znaju kako nije izgubio na težini (nije dobio ni gram vec
4 meseca, ali nije ni izgubio)... Pitali su me da li često ima
temperaturu. Za njega bi sada svaka upala ili infekcija mogla da bude
fatalna... ali posle onog bronhiolitisa, on nikada nije imao
temperaturu, nikada nije bio prehlađen, nikada proliv, nikada
povraćanje... E da, rekli su da ne znaju šta ga to štiti.
Kada sam im rekla da je do skoro bio iskljucivo na mom mleku, da ne
sisa, već da se izdajam i dajem mu na flašicu, samo su se pogledali i
rekli: "mama treba da znate da ste mu vi spasili život".
Noseći L. u kenguru, ponovo sam iz ordinacije izašla plačući, ali ovoga
puta ne zbog osećaja da sam loša majka. Bila sam jako ponosna na sebe i
na svog malog dečaka. Užasavala me je i sama pomisao da sam u nekom
trenutku mogla da odustanem. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se
razboleo, kako bi podneo sve one anestezije i dane u bolnici. Prvi put
sam bila svesna šta smo sve prošli za ovih osam meseci. Nisam mogla
odmah da idem kući, trebalo mi je vazduha. Ispred bolnice sam sela na
jednu klupu, uzela svog dečaka, čvrsto ga stegla i ljubila ga dugo,
dugo...
L.
sada ima 9 meseci, preživeo je 9 operacija i 11 anestezija, vidi samo
na jedno okce, ima 7,5kg, jedan zubic, sedi čvrsto, puzi. Puno se smeje,
zna da kaze: mama, tata, baba, kada se vozi kolima vice
brm-brm. Moja lepa, pametna i nasmejana mrvica!!! Sada je bolje, hormoni
se polako vracaju na normalu, tako da je krenuo i da klopa. Pio je
isključivo mamino mleko do 7. meseca, zatim smo krenuli sa kašicama, a
od skoro sam mu uvela i nesto AD mleka... ne zato što sam se umorila od
izdajanja, vec zato sto je on kako je rastao zahtevao sve više i više
pažnje, pa je bilo sve manje vremena za pumpicu. Ali mama jos uvek ima
za jednu punu flašicu... i to je minimum koji ćemo morati još dugo
vremena da održavamo.
Autor: N. I.